уторак, 23. децембар 2014.

Nora style

Jel vi prepoznajete kad vam se neko udvara?

A da li ste mozda romanticni?

Koliko god volela da mislim da jesam, praksa uporno pokazuje da cak i kad je romantika oko mene ja je ne prepoznajem, a kamoli da u istoj uzivam. Sve mi to postaje previse sladunjavo za moj ukus. Ispada da romantiku volim samo na filmskom platnu i medju koricama knjige...

Ali, da se vratimo na pocetak...jer kao i svaka druga prica, tako i ova ima svoj pocetak.

Pre nekih godinu dana u moju zgradu, od ukupno 4 sprata!, uselila se- vrata tik do mojih, poznanica iz studentskih dana- GaGa. Silno smo se obradovale kad smo se srele na stepenistu a site ismejale kad smo shvatile da se nasi stanovi oslanjaju jedan na drugi.
Jos smo se sitije ismejale kad me je drugarica, sa kojom sam pocela intenzivno da se druzimo od Aprila meseca, povezala sa svojom dobro drugaricom koja je presla da zivi kod svog decka u Berlin- kad ono ni manje ni vise nego bas GaGa! Cudima nikad kraja. Eto koliko je svet mali. I to da, bas svet. I tako, ona iz stana do mojeg pravac put Berlin, upoznala tamo svog sadasnjeg decka i zivi u divnoj romansi. Odmah sam pomislila- eto, kad se hoce sve se moze...

Tudje romanse nije tesko prepoznati. I uvek zvuce tako...hmm.. Nora Roberts style...

Elem, jedne tople septembarske noci, u sred izlaska i pijanstva, GaGa, koja je dosla u kratku posetu u Beograd, me upozna sa svojim drugom a mojim novim komsijom, koji je tu, ni manje ni vise, od aprila a sa kojim se nijedan jedini put nisam susrela na stepenistu... Mozda svet jeste mali, ali ponekad je i mala zgrada velika kao univerzum.

Mesec dana nakon upoznavanja, sreli smo se u klubu. Malo smo bojazljivo prisli jedno drugom, medjutim kako smo prevazisli smo stidljive godine (valjda?) komunikacija je pocela.
Prvo pozajmljivanje usisivaca, otvaranje vrata u kasnim satima (hvala Bogu pa nisam morala da zvonim starijim komsinicama u sred noci!!) i na kraju zavrsismo na kafi u kaficu u kraju- da se razume, krajnje komsijskoj!

Kako to nalaze slucajnost (ili nesto drugo?), ispostavilo se da smo komsija i ja, ne samo komsije u zgradi, vec cemo biti komsije i na poslu (kad predjem na novo radno mesto) on na 4. spratu, ja na 5., a jos zanimljivije da smo jos 2009. godine bili na istom intervjuu za posao- ja odbila, on prihvatio, i jos se bavimo slicnim poslom iz drugacije perspektive...

Sta reci... Nora Roberts style u najavi- za one koji umeju da prepoznaju.

Nedeljni rucak od zapecenog krompira, svezeg sira i kajmaka sa pijace, domaceg ajvara i tursije bi svakome zazvucao krajnje sumnjivo po pitanju "samo komsijski", ali ne i meni..."sto? pa covek voli da kuva, sta fali da me pozove na rucak? ne razumem..." I tako...kafa po kafa, dan po dan, ispade da se vidjamo svaki dan.

U medjuvremenu, Berlinac gubi smisao, i polako shvatam da je doslo vreme da se na tu pricu napokon stavi tacka. Nekome je potrebno malo vremena, meni eto malo vise, ali u svakom slucaju staviti tacku na nesto sto traje 6 godina, nikad nije lako. Verovatno ce u narednom periodu nastati jos koji post posvecen ovoj prici, ali za sad neka je postrani, da se zavrsetak lakse svari...

A komsija? Pa, komsija je docekao svojih pet minuta, docekao da Berlinac ode iza kulisa, i na moje iznenadjenje podelio samnom da mu se svidjam (ah, znam, ovo zvuci tako gimnazijski!)... I sta sad? Nista epohalno.

Znate, ima jedna francuska pesmica koje sam se upravo setila! Ucila sam je davnih dana, naletela na nju pre neku godinu kad sam pronasla svoje sveske jos iz osnovne skole. Naravno u medjuvremenu sam zaboravila da je potrazim, i evo- ukazala se odlicna prilika!. Klik po klik i cenjeni google pronadje sve sto treba (uporedo je prevod- imajte na umu- mojih ruku iliti slobodni stil bez pesnickog umeca):

A PETITS PAS (sitnim koracima)

A petits pas          Sitnim koracima
Je marcherai        Ja cu hodati
Très très               Jako jako
longtemps            Dugo
 
A petit pas            Sitnim koracima
J'arriverai              Stici cu
En Chine               Do Kine
Ou au Japon         Ili Japana
Si j'ai le temps       Ako budem imala vremena
 
A petits pas          Sitnim koracima
J'irai très loin        Ici cu jako daleko
Un jour                 Jedan dan
Demain                Sutra
Ou l'an prochain  Ili dogodine
 
Anne-Marie Chapouton



недеља, 07. децембар 2014.

Bahato sa 30

Pre neki dan (mozda cak i juce), Politika je izdala jedan "fenomenalan" clanak o tome kako je sve veci broj Beogradjanki od 30 do 35 godina starosti koje nemaju dete, odnosno koje (i ovom prlikom se sluzim recnikom novinarke) "nisu posetile porodiliste" i "nisu dale naslednika" i to sve zbog, izmedju ostalog, "produzenog skolovanja" i "hedonizma".

Uostalom, da ne bih prepricavala tekst, izvol'te link:

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/U-Beogradu-skoro-polovina-tridesetogodisnjakinja-nema-dete.lt.html

Tesko mi je da poverujem da u danasnje vreme, jedne od malobrojnih pravih novina, dozvole sebi da izdaju ovakav tekst. Kad sam ga procitala ostala sam zaprepascena i zgrozena.

A kad smo kod zgrozenosti, da li se i vama mozda dize kosa na glavi od sledece niveine reklame?


Mozda je najbolje da se vratimo starim dobrim parolama:


Da li ste i vi bahati? Jos uvek niste dale naslednika vasoj otadzbini?! To je sve zbog kapitalizma, krvolocnih zapadnjackih sila koje su vam utuvile u glavu da je znanje ok, da je ravnopravnost ok, da treba da budete ostvarene u karijeri i da nije smak sveta ako imate 30+ i niste udate. Ovo je Balkan, a samim tim je zeni mesto u kuhinji za sporetom. Ne, ne elektricnom plocom, vec sporetom. Zna se da je pravo kuvanje na gas, a ne na struju.

Mislile ste da radjate u trenutku kad se osecate spremno, kad se osecate ostvarenom i kad svom detetu mozete da pruzite iole neku materijalnu sigurnost? Mislile ste da je radjanje deteta cin ljubavi sa covekom sa kojim ste? Ah...opet ste gledale sex i grad previse... Da se Vucic pitao, ne bi se ta serija prikazivala na nasim malim ekranima! Zna se da se u pravim zemljama u kojima se gaje tradicionalne porodicne vrednosti, deca radjaju zarad ocuvanja nacije. Radja se da bi se rodio naslednik. Radjas nalsednika prvo svojoj zemlji, pa svom muzu, pa njegovoj porodici. Nije valjda da ste mislile da je svejedno da li cete roditi musko ili zensko?! Musko, nego sta. NasledniK a ne Naslednica!

Ima jedna stvar koja me fascinira. Svi pricaju o tome kako je strasno koliko ima puno neudatih devojaka, kako se devojke sve teze odlucju na decu, kako sve vise i vise parova prvo dete dobiju nakon 35. godine, itd itd. Sat radi tika-taka-tika-taka.

Ali zato niko ne prica o fenomenu muskaraca od 30+ koji se ponasaju i osecaju kao da im je 20. Ne zele da se zene, ne zele da osnivaju porodicu, zele "jos samo malo" da uzivaju u svojoj slobodi pre nego sto padnu pod zenske kandze i zarobe se zauvek u monogamnom zajednickom zivotu. Toliko su isfrustrirani i uplaseni, da brak vide i tamo gde ne postoji.

I sta mi onda da radimo? Za nas ustvari vise nema nade, nego da kazemo ovim jos-uvek-mladim gospodjicama od 20-25 godina da brze bolje nadju nekoga muskarca od, hmmm, recimo 37+ i da krenu da grade lepu srecnu porodicu. Ionako ljubav ne zna za godine. A ne da se zeznu kao starije koleginice...

I dok pokusavamo da nadjemo kompromis izmedju nasih zelja, sata koji kuca tika-taka, i zelja suprotnog pola, energija se trosi, dani prolaze, i neko pametan se seti da je problem u tome sto ne-tako-mlade gospodjice zele da nastave da se obrazuju, cak i nakon zavrsenog fakulteta, zele da rade i zaradjuju. Sto je ustvari prava definicija hedonistickog zivota, zar ne?