Dinastija

Puna sam utisaka, misli i nenapisanih reci, da sad kad bi htela da sve to zapisem- ne ide. Ali nema veze. Ne moze uvek sve da ide. Zivot je ustvari jedan veliki ljubavni roman. Hmmm, sigurna sam da je ovo vec neko nekad rekao, ali nema veze. 

Kad sam procitala nemilu poruku, odlucila sam da se prosetam gradom, sredim misli i onda vidim sta cu i kako cu. Do sad sam bila u svakakvim raspolozenjima, ali nikad nisam bila drama queen. Tako da zamisao da se spakujem put Beograda je odmah odstranjena. Mada, iako nisam drama queen, ponekad nije lose zamisliti kako bi to izgledalo. Ako ista drugo, onda bar zarad dobre price :) Valjda zbog toga i postoji razlika izmedju filmova, knjiga i stvarnog zivota... Kako god, ostale su mi opcije da se pravim luda, da pricam taj dan ili da ostavim za poslednji dan pred povratak za bg. Iako sam po prirodi veliki planer, odlucila sam da ostavim sve za trenutak kad se budem osecala da sam spreman da, kako kazu, ukrstim koplja. Doduse, to kazu valjda za ratne pohode, a ne razresavanje ljubavnih odnosa, ali ja nekako i tu vidim paralelu. Pojma nemam kako. 

I tako sam prekjuce i juce provela setajuci i u ludoom shoppingu. Ludom, ali kvalitetnom. Moram reci da posto sam poznata po stedljivosti....hmmm, ustvari ne stedljivosti, nego onom tripu da moram da kupim najjeftinije a najkvalitetnije, i onda vodeci se mogucnoscu da cu ipak negde naci bolji deal, zavrsim na cedilu. Tako sam, recimo, proslog meseca dok sam bila na poslovnom putu u Briselu, odustala od gomile povoljnih stvari, jer sam se vodila mislju da cu ih kupiti u Berlinu kad budu jos vece rasprodaje. I, naravno, corak! Dodjem u Berlin, kad ono skoro sve sto sam videla- neeema, nitz! Ta mogucnost da cu potrositi vise nego sto treba na neku stvar sigurno ima veze sa genetikom koju je dovela moja jevrejska prababa. Druga hercegovka, pa vi sad vidite tu mesavinu. 

Da se vratim na pricu. Imala sam momenat pravog uzivanja. Na osuncanom malom trgu, uz kafu, moj novi gadget, korpicu sa malinama i neocekivanog gosta:

Divno, zar ne? Svakako planiram jedan post o Berlinu, a mozda i o Briselu...ali za to mora da nadodje prava inspiracija, da ne bi bio smor najgori.

A u medjuvremenu sam razmisljala. Nakon sto sam se isetala, umorila, i primirila, pocela sam da razmisljam o celokupnoj situaciji. Da li ja za sebe mogu da kazem da sam potpuno zadovoljna u ovoj vezi? Da li bih mogla bez ikakve sumnje da kazem- da, to je to? Hmmm, pa i ne bas... Kako onda mogu njega da krivim sto ima sumnje? Ok, ostaviti tako na sred sobe, je druga prica...ali opet totalno on. Ja bih sakrila verovatno i od mene i od njega, ali on nema preterani osecaj. Sto i nije tako lose, jer, s obzirom da sam svakako planirala da razgovaramo na nasu temu, a nisam bila sigurna kako da zapocnem- eto resenja, ponudjenog na tacni. Sta je ono sto mene sprecava da kazem- da, to je to? Pa, najosnovije- taj osecaj da smo kao brat i sestra. Sto je, da se razumemo, divno. Mozemo svaki dan da provodimo zajedno,a da se ne smucimo jedan drugome. Nije to mala stvar. Ali, gde je ona romanticna ljubav? Gde je Nora Roberts u svemu tome? (Ah,da- trenutno na svom gadget-u citam Noru, ahhh kakvo dodatno uzivanje). Gde je ono da me gleda kao zenstvenu osobu koju jedva ceka da odvuce u krevet kad dodje kuci? Pa i ja njega uostalom? S druge strane, sve to je postojalo na pocetku. A sad se malo izgubilo. Proslo je pet godina. Covece. Pet godina. Da li u svakoj vezi, braku, dodje do momenta kad vise nemas taj osecaj pocetne strasti? Verujem da da. I ako je to tako, zar onda nije bit svega upravo pronaci nekoga ko ce ti na kraju biti prijatelj u zivotu. Ali tako ne pise u happily ever after knjigama!! Niti u filmovima!! 

Uprkos mom planu da sve ostavim za poslednji dan, tema se nekako prirodno sama nametnula sinoc. Lagano smo krenuli da razgovaramo i objasnili jedno drugom sve sta nas muci (boze, ova recenica zvuci kao iz nekog prirucnika- razgovorom do mira u kuci ;) ) A muci nas ista stvar. Stoga, zakljucak svega je, posto ni meni ni njemu ne odgovara da se sutra bacimo u zajednickizivotiostalo vode, iz doduse razlicitih razloga (a u srzi mozda istih?), dacemo nam jos nekoliko meseci do godinu dana da vidimo kako nam ide cela ova nasa prica. Sto kazu babe, kakva je takva je- ali nasa je.

 

Hladan tus

I tako, uletim u avion, odletim iz Beograda i doletim u Berlin. Milina. Sad je vec sve manje vise poznato, znam da se necu odvaziti da se prosetam do centra i nazad, inace ce mi ovaj put zaista otpasti stopala, znam gde gosp'n Nemac radi pa ga necu cekati sat vremena ispred pogresne zgrade, i tako... sve u svemu polako se privikavam na teren.

Mogla bih da budem parava domacica! Jutros sam ustala kad i on, otpratila ga do metroa, otisla u nabavku hrane, spremila sebi lagani dorucak, i sela na tren na trosed da porazmislim da li i da se uhvatim varjace, kutlace, tiganja, serpe, ili tako vec necega i da ga iznenadim skupavnom vecerom. Odlicna ideja!

U fantaziranju sta bih sve mogla da pravim, pogled mi privuce neki svrakopis na stolu. Pogledam malo bolje, ah da rukopis mog "dragog". Sta li je to piskarao? Intuitivno mi malo brze zakuca srce. Krenem da citam:
- Radim posao sa kojim sam zadovoljan
- Solidno materijalno stanje
- Imam devojku sa kojom ne znam da li sam zadovoljan
- Ima posao sa kojim ne zna da li ima buducnost
-...
Cek cek... ima devojku sa kojom ne zna da li je zadovoljan..hmmm...ali cekaj, pa to sam ja?!

Od malopredjasnje slike kako posluzujem patku sa suvim sljivama i sipam divno vino, naravno nije ostalo nista. Nakon pet godina svega i svacega, samo sto smo ponovo pokrenuli celu pricu (podvlacim: nakon sto mi je on rekao kako sam ja ta, kako je to to, itd itd), on ne zna da li je zadovoljan?

Ok. Sta sad?

Opcija 1: spakujem svoje kofere, napisem mu da se necemo naci na rucku, uhvatim taksi, nadjem povratni let za beograd i zavrsim jednom za svagda.
Opcija 2: slikam mu njegovu poruku posaljem na whatsupp i cekam dalje
Opcija 3: odem na rucak, posle toga odem sama da se setam gradom, nadjemo se posle posla, vratimo se kuci i onda ga pitam
Opcija 4: iskuliram sve sto sam procitala, ponasam se najnormalnije, i vidim sta cu kad se vratim u beograd

Najkriticniji mi je rucak koji smo planirali zajedno da idemo za sat vremena. To cu svakako da iskuliram. A za dalje, pa...hmm...ostaje mi da do popodneva razmislim sta i kako. 

Booster senzualnosti

Uh imam toliko tema o kojima bi htela da napisem koju rec. Medjutim kako sam upravo zavrsila sa citanjem jednog fenomenalnog romana- a poznato je kako to moze da utice na mene- imam vecu zelju da stavim nove misli na ovaj virtuelni papir nego da doradjujem prethodne.

Inace, nova fancy rec koju ocigledno koriste svi u onim lepim zemljama, gde deluje da tece med i mleko, je it's in the pipeline. Ono sto je nekad bilo work in progress sad je it's in the pipeline, we are expecting it soon. Tako cu i ja reci za moje postove u draft-u, i oni su u pipeline-u. Sto bi znacilo ustvari da su u cevima. A kad kazem cevi, pomislim da one u kanalizaciji- bljak... Ok, mozda ipak reci da work in progress. Ukratko posetila sam Berlin, Brisel, puno zanimljivih momenata koje jedva cekam da podelim na ovaj nacin.

Ali pre svega toga, potpuno druga tema.

Kratki uvod: tamo gde teku med i mleko, ne tako novi trend, su e-readeri. Ja jesam potpuno old fashonista, i obozavam knjigu ko knjigu, a ne neka tamo elektronska izdanja, ali sam pala na ovaj novi gadget. Tako je leeep, mali i sladak, da sam se otvorila (i to bogami pozamasno!!) i kupila sebi sony ts2 e-reader. U ciklama boji-naravno. Jedva sam docekala da zavrsim svoju novo kupljenu hard copy knjigu kako bi se bacila na citanje sa mog fenomenalnog sony-a. I nakon divnog osecaja zavrsetka knjige Sophie Kinsella-e, downlodavala sam knjigu, meni do sad nepoznate, spisateljice: Ava Miles. Knjiga se zove: Nora Roberts Land. Nisam sigurna da li postoji na srpskom... Na engleskom je mozete besplatno downloadovati odavde: http://www.kobobooks.com/ebook/nora-roberts-land/book-JP1BjFhPjEq_APcWK7B9aA/page1.html

Da se razumemo, knjiga je totalno Nora Roberts style, tako da ako trenutno niste u raspolozenju za jednu tra-la-la ljubavnu pricu, nemojte ni zapocinjati sa citanjem. A ako jeste, ako volite sve te divne moderne ljubavne romane sa primesama staromodnog and they lived happily ever-after onda knjigu u ruke i sve cetiri u vis.

Pod utiskom knjige, pocela sam da razmisljam o vesu. Da budem konkretnija- o donjem vesu. Pfff..donji ves. Kako bre na ovom nasem lepom srpskom jeziku ne postoji neka malo senzualnija rec od- donji ves, ili jos gore donje rublje... Lingerie, negligee... Ok, sta je tu je.
Elem, do pre nekih godinu ipo dana, mastala sam o tome kako bih volela da uvek budem u tonu. I strasno me je nerviralo kad imam crno belu kombinaciju. Ili kad sam u nekom toliko ofucanom donjem vesu da samu sebe ne bih takla, a kamoli neko drugi. A znate vec da kako vidite samu sebe tako vas i drugi vide. Manje vise. Udobno & pamucno. Veliki zaokret sam napravila prosle godine malo pred odlaska na more. Krenula su snizenja i novac koji bi inace potrosila na kosulje, pantalone, cipele, majce itd odlucila sam da ulozim u obnovu svog donjeg vesa. Kupila sam sve ukupno, hmmm, cini mi se 7 kompleta, plus jos nekoliko donjih delova donjeg vesa. Svi su bili lepi- neki vrcavi, neki veoma senzualni, ali gotovo svi udobni. Kad god ih obucem i pogledam se u ogledalu, pomislim- woww. Eto, i dan danas. Nakon sto sam ih se nanosala i navikla. Nisam se jos uvek navikla da uvek budem u paru. Ima dana kad navucem svoje stare ofucane pamucne i totalno antisexy gace. Da, bas prava rec za taj deo- gace. Gacetine. Medjutim kad dodje trenutak kad mi samopouzdanje zakaze, kad primetim da sam se opet ugojila (i to verovatno od malo vise udahnutog vazduha), kad imam bitan poslovni sastanak, kad imam potrebu da se osetim zentsveno ili pak kad treba nekog da zadivim svojim vretenastim telom, obucem jedan od svojih kompleta. I, ah, osecaj je instant. Bila sveze izdeplirana, ili dan pred odlazak do kozmeticarke, sa masnom kosom ili divno isfenirana, efekat je gotovo isti. (moram ipak da podvucem rec gotovo isti jer ipak sve ove propratne stvari cine svoje :)). I tako sva sigurna u sebe, a pogotovo u efekat koji moji lingerie treba da izazove kod osobe prema kojoj sam se uputila, sigurnim korakom idem ka odredistu i zamisljam reakcije, kako ce doticni pasti na dupe kad me vidi ovakvu, kako ce prvo da me prozdire pogledom i uziva u mojoj izabranoj kombinaciji. Cvetam od zadovoljstva pri samoj pomisli. Dodjem do krajnjeg odredista, a lagano i do momenta padanja na dupe- medjutim sve sto padne je moj divni lingerie!

Naravno u datom trenutku sam takodje u fazonu-what the hell, let's keep movin' baby, ali kad prodju sve akcije i reakcije, pomislim- eeeee moja lizzy, dzaba si se mucila, nista ovaj nece primetiti...sta si se koji andrak tu razmisljala pola sata koju kombinaciju da metnes, lepo bre one gacerine da si uzela i bog da te vidi!
A onda otkrovenje. Aleluja! Iliti Hellloooo! Da sam obukla pamucne gacerine, toliko bih se osecala prosecnom, nesenzualnom, nelepom, da zasigurno ne bih zracila energijom kojom sam zracila. A onda bi te gacerine i te kako bile primecene. Kad bih bila tako sigurna u sebe u svakom trenutku onda naravno da bih mogla i gacerine da obucem. I to one koje cuvam za one dane. Ali posto sam normalno zenko bice koje je sumnjicavo o svemu i svacemu pa i o lepoti sopstvenog tela, mali podstrek nije na odmet.

I eto, drage moje, nadjite sta je ono sto u vama budi vasu zenstvenost i hopa-cupa pravac u pohod na povracaj senzualnosti. Sve je to super sto smo ambiciozne, uspesne, pametne, jednake, itd, ali isto tako je potrebno gajiti zenstvenost, senzualnost i unutrasnju lepotu i mir.

Odoh u svoj pohod. Znate- rasprodaje su opet pocele, jes' da mi je nije neophodno, al mozda ipak nadjem ono nesto, jos jedan boost nikad nije na odmet!