Drzava, prijatejli, i ostalo

Upravo sam tokom kratke pauze od posla napravila kobnu gresku- otisla da pogledam vesti. Medijska cenzura i autocenzura koja se trenutno desava postaje neverovatna. Na internet vestima nema nista. Ali zaista nista. Osim crne hronike u rangu Kurira. Od Blica sam odavno digla ruke jer je postao potpuno isti Kurir, a cinjenica da B92 ne prenosi nista konkretno me tera na povracanje.

Nedavno smo Miss AAA i ja pricale o prijateljstvima. S obzirom da se druzimo tek nekoliko meseci, a pri tom smo postale bliske, jedna s drugom smo analizirale neka od prijateljstava koja imamo. I dosle smo do jedne, meni takodje poznate, problematike. Predpostavljam da je svako u nekom trenutku imao takvo prijateljstvo, a mozda ga i dalje ima. Naime, evo o cemu se radi:
Zamislite da imate mnogo blisku prijateljicu, iz recimo jos gimanzijskih dana. U medjuvremenu ste se obe promenile, ali nekim cudom ste ipak ostale bliske. Medjutim, tokom nekoliko prethodnih godina, vasa prijateljica je usla u tesku zivotnu pricu sa teskim zivotnim problemima. Prosto je upala u kolo iz kojeg ocigledno ne moze da se izvuce. Vi ste joj pomagali milion puta, pokusali da joj objasnite da covek sa kojim gradi buducnost je nije vredan, tesili je, pruzali podrsku, prosto- bili ste tu kad je trebalo. Ali, kao sto se nama zenama obicno to i desava, ona mu se na kraju uvek vrati. Pa onda opet sve u krug- on je maltretira, omalovazava, ona dolazi (uz vasu podrsku) blizu odluke da ga ostavi, i onda opet sve bude ok. I tako opet, i opet, i opet. Godine prolaze, vi polako oguglate na njene patnje jer ona ne radi nista da se iz toga iskobelja. Ona nalazi neko novo drustvo, kojem se predstavlja kao nova osoba, u kojem moze da bude neko drugi a ne ona. Polako ali sigurno se udaljava od vas. Svaki put kad se vidite sa njom, vama je tesko. Zelite da pomognete ali ste svesni da ne mozete. I upravo zbog toga sto je i ona svesna kakvim zivotom zivi, a vi ste jedna od retkih osoba koja isto to zna, ona vas vise ne zeli pored sebe.
U kom trenutku dizete ruke od takve osobe? Odmah? Nikad?

Pitate se, mozda, kakvo je ovo skretanje sa teme? Cenzura, internet vesti, prijateljstva?

Pa vidite, za mene je sve to isto.

Kad dizete ruke od vase drzave? Kad kazete sebi: Dosta. Idem odavde. Idem da negde drugde stvorim sebi kvalitetan zivot. Ja sam do sad uvek pricala- sebi sam ovde stvorila kvalitetan zivot. Ili jos tacnije- upravo sebi ovde stvaram kvalitetan zivot, ne fali mi nista. Bila sam ponosna sto iako znam jezike, vec sam zivela vani, imam priznate diplome, i radno iskustvo, ja ne zelim. Ostacu i dacu svoj doprinos stvaranju boljeg sutra. A onda su se stvari promenile. Ne zelim da zivim u zemlji gde je diktatura, gde je cenzura, gde citam clanak koji objasnjava sta je cenzura a sta autocenzura, gde se informisem preko twittera i facebook-a, gde pojedinac daje veci doprinos od drzave. Ne zelim. I upravo zato sto ne zelim, postavljam sebi pitanje- sta sad? Ne zelim, a zivim upravo u jednoj takvoj zemlji.

Posmatrano sa strane, imam dve opcije: da se borim protiv toga, ili da dignem ruke.

I tako dolazimo do preklpanja ove dve teme. A kljucni odgovor koji se trazi: u kom trenutku dizemo ruke?

Ponovni pocetak

Proslo vreme, navikli smo se svi na novonastalu situaciju, prihvatili je, pomirili se sa cinjenicom da i nasa pojedinacna humanost ima svoje granice. Neko manje, neko vece, ali polako svako ponaosob dolazi do svoje. A onda se mirimo sa cinjenicom da nam ostaje samo da se saosecamo i da s vremena na vreme opet uradimo nesto za druge. Ali intenzitet opada, interesovanje isto tako. Nastavljamo sa svojim zivotom, obavezama, i opet malo po malo nam nasi licni problemi postaju prioriteti. Izranjaju ponovo na povrsinu, neki novi, neki stari. Shvatili smo da je vecina nasih problema smesna u odnosu na ono sto bi moglo da nas snadje, da uvek moze gore i da uvek treba gledati unapred. Naucili smo mnogo toga. Koliko ce se to znanje zadrzati? Samo ce vreme pokazati.

Videli smo da smo normalni ljudi, koji umeju da se organizuju i pomognu drugima u nevolji. Da li smo time jedinstveni- ja licno u to ne verujem. Ali dobro, to sad nije ni tematika. Uverili smo se da imamo veoma vrednu i radnu omladinu koja onda kad treba uzima stvari u svoje ruke. U bukvalnom smislu. Pokazali smo svi jednu solidarnost kakvu nisam ni sanjala da bi mogli da pokazemo. Ali, takodje, se pokazalo da su mediji potpuno cenzurisani, da nikako da dobijemo istinite informacije, da niko i dalje ne snosi nikakvu odgovornost a i da nam je drzavna organizacija vrlo upitna i postavlja se pitanje sta bi bilo da se gradjani i razno razna udruzenja nisu pokrenuli u kljucnim trenucima. Ali dobro, i to je druga tema. Prema Crvenom Krstu imam samo divljenje, najblaze receno.
A sad se treba okrenuti svojim problemima
Ipak, ne zaboravimo da je za humanost uvek potrebno jako malo. Nije tesko biti human.

Posted via Blogaway

I sta sad...

Da ne napisem nista ne mogu, a opet sta pa da pisem? Slike vec danima haraju internetom, clanci i razmisljanja se pojavljuju a onda nestaju kao da nikad nisu ni postojali. Pink redovno o svemu obavestava, kao da je nacionalna televizija. Pa mozda i jeste u neku ruku. Ako uzmemo da je Pink televizija koja podrzava trenutno jedinu opciju koja dozvoljava da bude podrzana, nije ni cudno sto ocigledno ima veca prava prenosa od svih ostalih kanala.
Cenzura, politicari, netacne informacije, polu-istine, odvratno.
A onda shvatite koliko mladih ljudi se solidarise, koliko dobrovljaca zeljnih da pomognu, koliko hrane, odece, poruka poslatih na 1003, zasuze mi oci od punog srca. Ali ne dozovljavam da me emocije nadvladaju. Sada je vreme kad treba zadrzati hladnu glavu. Teske i srceparajuce price tek dolaze. Kao i slike. Ljudi, zivotinja, razrusenih kuca...
Medjutim ni hladnu glavu nije lako zadrzati, pogotovo kad ne znate kako da pomognete a imate potrebu za tim. Dali ste ono sto ste mogli, poslali pozamasan broj poruka na 1003, i sta sad? Vas zivot pocinje da tece normalno, morate na posao, morate da sredujete stan, da se brinete o svojim bliznjima, da se vidite sa prijateljima, mozda cak i kafu da popijete, da se prosetate, da idete u skolu ako ste skolarac, da spremate ispite ako ste student, prosto da nastavite sa svojim zivotom. I onda se postavlja pitanje kako? Kako nastaviti, kad znate da ima toliko veliki broj ljudi koji ne moze da nastavi? Kako to moralno sebi da opravdate? A opet, znate da morate.
Pratim na twitteru stotine poziva za jos donacija hrane, higijene, ali sam svesna da ja sama tesko da mogu jos nesto dodatno znacajno da pomognem. Iako sam takodje svesna da je svaka pomoc dobrodosla i neophodna.
Evo predloga sta mozete da uradite ukoliko vise ne znate kako da pomognete a imate i dalje potrebu: nazovite vasu opstinu i pitajte da li im nesto treba. Ako mi ne bude nista trebalo osecacete se bolje sto ste barem pozvali. A ako vam kazu konkretne stvari opet cete se osecati bolje jer ste pruzili to sto su vas zamolili. U subotu vece sam nazvala opstinu Vracar i pitala kako mogu da pomognem volonterski. Rekli su mi da se pojavim u nedelju u 11h i da pomognem oko razvrstavanja odece koja je pristigla. I eto. Nedelju sam provela u prihvatilisu u sportskom centru Vracar pomagajuci da se odeca spakuje i salje dalje, kao i pomagajuci smestenim ljudima da pronadju odecu koja im je trebala, da im se posluzi hrana, i pruzi kakva takva podrska. Odmah sam se osecala znacajno bolje.
Danas sam pozvala JoKu koja radi u CK da joj kazem da sta god da treba mogu da pomognem. I to je takodje urodilo plodom- u cetvrtak pomazem.
Svesna sam da ne mogu da pomognem onoliko koliko bih zelela. Ne mogu da nosim dzakove, ne mogu da pruzam medicinsku pomoc, da spasavam ljude, da spasavam zivote, da udomaljavam zivotinje, itd itd
Ali eto, barem nesto malo.
I za kraj: posaljite jos jednu poruku na 1003, ja sam upravo opet uradila.

Zen u tren

Ulazim nazad u svoju sobu i ne mogu da ne primetim blagu pateticnost celokupnog prizora. Mozda bolje reci cliche...
Na TV-u se upravo zavrsavaju reklame i vraca se bljutavo romanticna drama/komedija na Fox Movies. Ne znam da li se secate kad je dosao kod nas Hallmark, i svi oni njihovi filmovi a la ljubavni romani sa kioska- ovaj film je upravo takav. Pravi predstavnik home movie.

Na scenu izlazi mladic sa setnim a opet muzevnim pogledom koji vodi zivotno znacajne razgovore sa svojom bakom koja je na samrti. Odlucuje da se bori za hotel koji mu ona ostavlja a u medjuvremenu naravno srece i ljubav svog zivota, sto oktriva uz male peripetije.

Nisam ni slutila koliko ovakav film moze da prija. I upravo usled te potpune predvidivosti mogu da se bacim na multitasking: gledanje filma, citanje knjige, chatovanje sa drugaricom i konzumiranje onoga sto zivot cini lepsim, a kazu i pruza instant osecaj srece- cokoladice.

Tako da vam je jasno da kad sam se vratila u sobu noseci jos tri cokoladice u ruci (male lindt- crna, bela i noisette) i kad sam zatekla razmesten krevet sa praznim omotima cokoladica svuda okolo, skoro pa procitanu knjigu Lauren Weisberger (poznata po Djavo nosi Pradu, naslov ove nisam sigurna kako glasi posto je na francuskom: Sexe, diamants et plus si affinites...) i na tv-u gore opisani film, kao i mobilni koji non stop blinka, i na samom kraju moj odraz u ogledalu- rascupana, u rasparenoj pidzami, odmah mi se razvukao osmeh na licu- ima li nesto lepse od ovoga?

Pravo pravcato uzivanje.

Procitala sam knjigu- za divno cudo, nakon dugo vremena, knjiga napokon nije imala epohalan uticaj na moja razmisljanja a narocito dela. Oh, hvala bogu pa sam ponovo dosla u stadijum da mogu da citam knjige a da pri tom nemam bojazan da ce dovesti do odredjenih aktivnosti koje ce i te kako uticati na dalji razvoj dogadjaja. Kao na primer slanje koje kakvih mailova, poruka, donosenje zivotnih odluka, i slicno...

I znate sta, sve i da sutra bude sve po starom, da nemam koncetracije za gledanje icega na TV-u, a pogotovo ne romanticnih drama, i jos manje za citanje, nema veze. Dovoljno je s vremena na vreme doziveti upravo ovakav trenutak mira.

Mali tren zena. 

Sushi time!

Poslednjih meseci kad god mi se prijede nesto lagano, dijetalno i lako svarljivo, prva stvar koja mi padne na pamet je: sushi.

Iako uvek probam nesto novo- rainbow, roll, sushi, smushi i kako se vec sve mogu nazvati sushi kreacije uvek se vratim neprevazidjenom klasiku- Maki. Male zelen rolnice sa lososom i avokadom, cini mi se da nema lepse stvari...

Dok sushi kod nas jos uvek nije bio tako popularan kao sto je danas, glavno mesto je bilo naravno Ikki sushi bar. Cene paprene, kvalilte sushi-a diskutabilan. Naravno u centru centra, na par koraka od Strahinica Bana. Ali sva sreca (ili ne?) pa je sushi postao glavno fancy jelo pa ga imate skoro na svakom koraku- Soho, Toro, Supermarket, Square Nine, WSushi, Moon Sushi, i ko zna gde ga jos sve ima. A jos ako zelite kucnu dostavu, onda tek imate izbora na pretek.

Od svih spomenutih mesta, najlepsi dozivljaj sam imala u Soho-u i Wsushi-u. Posto je u mojoj blizini, Wsushi na Vracaru sam posetila u vise navrata u razlicitim periodima dana i noci. Imaju u teoriji zanimljiv koncept- danju restoran, nocu klub. Sushi moze uvek. Basta je perfektna. Pogotovo sad u ovom periodu. Imate utisak da ste otisli pravo u neki mali botanicki raj okruzeni bambusima. Mali zen u sred Vracara.
Medjutim, moj dozivljaj mesta ide od pravog uzivanja do nepreijatnih iznenadjenja u zavisnosti od satnice.

Ukoliko odete u periodu od recimo 13h do 20h, max 21h zatecicete sledece:
Unutra ambijent malo zamraceniji, tako da i nije za poslovni sastanak, ali za izlazak sa deckom, na date, sa drugaricama, bukvalno sa kim god zelite, moze. Budite spremni na dosta intimnu atmosferu, jer mesto ne vrvi od ljudi ako idete u datom periodu. Male su sanse da cete nekoga sresti, i da ce vas iko tu videti. Verovatno bi bilo odlicno mesto za skrivanje. Dodatno, postoji jedna prostorija, malo odvojena od ostalih koja je cela obojena u crveno. Moze biti zanimljiva. I posto do nje slabo dolazi muzika obicno bude poprilicno prazna i posle 22h, pa eto ni to nije losa ideja ako biste bas zeleli da odete uvece.

Ukoliko odete posle 21h, docekace vas nesto potpuno suprotno:
Jaca muzika, a ekipa koja pocinje da se skuplja je neverovatna. Ono sto se nekada vidjalo u Strahinica Bana, i sto sam mislila da vise ne postoji, se nekim cudom nadje bas tu. Beogradski jet set. A i Beogradski wanna be jet set. Naravno, posto provod cine ljudi a ne toliko okruzenje u par navrata sam zaista uzivala i uvece uz koje vince, koktel i sushi, sta vise covek da pozeli? Ali, ipak, ako niste ljubitelj tog okruzenja, preporucila bih da porazmislite dva puta.

I tako..ako ikad pozelite da probate ta mala cuda divnog ukusa, feel free to taste and see!

Fancy smensi: Pre-party

Kao sto sam dala pozamasan uvod u ovom postu u subotu vece sam se teske muke odvazila za izlazak sa Miss AAA i njenom, a sad vec mogu reci i nekako mojom, ili barem wanna be mojom, ekipom devojaka sa kojima je do sad svaki izlazak bio odlican. Ovaj je bio debakl, ali samo za mene, i opet ne zbog njih no zbog mene. Ali dosta o tome.

Pre-party

Nemam neku naviku da idem na pice pre glavnog mesta. Obicno tamo gde odem "na jedno pice" ostanem dovoljno dugo da mogu da zavrsim izazak. Naravno uvek ga nastavim negde dalje, ali to onda definitivno spada u after party. No, da se vratim na ovu pre-party tematiku.

Ovaj pre-party smo odlucile da zapocnemo u verovatno trenutno najfancy mestu u Beogradu: Toro, jedan od restorana na potezu Beton hale. Ovo mesto u vecernjem elementu bih opisala samo jednom recenicom:

To see and be seen

Iskrena da budem, volim ja ta nazovi "fancy" mesta, ali ipak do neke mere, ili barem sa jos nekim pratecim sadrzajem osim "to see and be seen", inace- it's simply ain't my kind of thing... Sedele smo za sankom, sa dosta usluznim barmenima i sasvim solidnim koktelima. Ali ekipa oko nas...ahhh, kako bih vam rekla... Ona standardna kvazi urbana beogradska ekipa, sve sami japijevci (ili jos bolje wanna be japijevci). Momci sa jedne strane, devojke sa druge, svi se pravimo da smo urbani i cool, i naravno previse smo face da bismo medjusobno komunicirali. 

Ali nakon kratkog razmisljanja evo u kojim slucajevima bih mogla da preporucim odlazak:

- dating: na ovo mesto bih rado otisla na date, mesto odise nekim zavodoljivim ambijentom. Meni barem.
- brunch, lunch, vecera sa drugaricama: ukoliko rezervisete sto, pogotovo ako ste u vecem drustvu, odlican izbor. Samo nemojte mnogo da gledate oko sebe. Usresredite se na hranu, pice i drustvo. 

Sto se hrana tice, zaista je izvrsna. Odlazila sam na spomenuto mesto na rucak, veceru, brunch, i zaista sam svaki put veoma veoma uzivala. U pitanju je "nov" koncept, hrana raznovrsna od Azije do Spanije, porcije s namerom izuzetno male, vise kao spanski tapas. Ideja je da narucite vise razlicitih jela i naravno delite sa vasim drustvom.

Budzet koji vam je potreban: pozamasan...i to zaista pozamasan.

Predlog za, sto bi francuzi rekli, amuse-bouche (iako ovo nije to ako bismo pratili definiciju): nacos sa guacamole sosom- postoje dve vrste guacamole sosa, i ne umem da vam kazem koji je bolji: guacamole sa narom i cvarcima (ili sad slaninom), ili guacamole sa cini mi se da je bila pate od tune. Zaista fenomenalno.

Naravno, na dijetalno zaboravite. 

chick's chat 2

Pre, cini mi se, skoro godinu dana, tek sto sam zapocela da se cujem sa Amerom, i posto me je "malo" vuko za nos, smislila sam pakleni plan sa ciljem da delujem kao opaka zenska... elem, evo poruke koja upotpunosti opisuje situaciju:

To JeCa, oko 22 p.m.: "(...)vec sam legla a sad me zvao Amer- ja rekla da se upravo spremam za izlazak, malo smo popricali, zavrsili razgovor...ja vratila protezu u usta i vratila se u krevet"

Iz ove perspektive ne znam sta je smesnije- to sto sam u 10 uvece bila u krevetu, to sto i dalje nosim skidajucu protezu (?!!?), to sto sam izmislila da izlazim, ili zelja za dokazivanjem da nisam klinka (?!!?) naspram njega koji je desetak godina stariji.

Izuzetno!

Thanks goes to JeCa jer je sacuvala ovu izuzetnu poruku!

Posted via Blogaway

Teoretska praksa, ili prakticna teorija

Imam tako puno tema o kojima bih htela da malo procaskam. Ali first things first.

Najpre malo o novim planovima & odlukama. Jer, sta je zivot, ako ne planiranje? Hmm, ustvari, kazu da je zivot upravo ono sto se desava dok planiramo. Nema veze. Zato planiranje i ima svoje cari. Kako god, to tako samo kazu.

Elem, nakon kratkog pauziranja, a teoretski isplaniranog dugog pauziranja, u subotu vece sam izmamila svoje nozice bez visokih potpetica na beogradski asfalt. Bolje reci na kisni, mokri, beogradski asfalt. Sto je i dovelo do toga da su stiklice ostale u kolima.
Ne znam kako da vam opisem svoje psihofizicko stanje u subotu uvece. Mozda bi bilo dovoljno reci da uopste nisam bila u mood-u izlaska. Tacan razlog? Verovatno kombinacija svih mogucih razloga. S obzirom da sam ljubitelj spiskova i listi, moram da sastavim sledecu listu "when not to go out":

1. Napolju pljusti kisa, vi imate metar i dve sumske jagodice a nemate cipele na stiklu za koje vas boli briga ako ugazite u baru
2. Posto vam je upravo nastupio onaj period u mesecu naduveni ste kao omanja lubenica (da nije to onda dinja?) i jedino sto vam iole dobro stoji jeste odevna kombinacija iz koje ne izlazite poslednja tri izlaska- a ista vam dobro stoji kad ste u stiklama, a ne u ravnim cizmama
3. Idete kolima- a kad vozite ne pijete, sto bi znacilo da vam automatski otpada opcija da se od muke napijete
4. Neposredno pred izlazak ste bili na treningu (kakvom god)
5. Nemate nigde rezervaciju
6. Klub u koji inace izlazite- ne radi
7. Prosto, niste raspolozeni za izlazak.

E sad, posto ja nisam shvatila na vreme da su ovi kljucni elementi kod mene svi bili checked, nameracila sam se da ipak izadjem. Odluka koja je dovela do debakla u vidu negativne energije, umornih nogu, i pozamasno potrosenih para. Ali, kako se iz svakog iskustva moze izvuci nesto korisno, da  ne kazem poucno, a tako i lepo, iz ovog izlaska sam prvo izvukla gore spomenuto, a i sledecu lepu odluku:

Miss AAA (spomenuta u ranijim postovima) i ja, iskreno prestrasene cinjenicom da nase voljeno mesto na koje stalno izlazimo ne radi tokom praznika, smo odlucile da isprobamo razno razna mesta po Beogradu u potrazi za onima koja nam najvise odgovaraju. Obe single (ok, manje vise), obe beogradjanke (ok, ona beogradska italijanka), ona 30, ja 27, zeljne normalnih (po nasim merilima!) ljudi, i lepog okruzenja, nismo imale ideju gde izaci?!
I eto ideje!
Pod novom rubrikom- brunch, lunch & punch prenosimo nase utiske & preporuke. Malo izlasci, malo kafice, malo ice&pice, pa ono sto bi rekli- ko voli, nek' izvoli.

Druga, solo, odluka: treba mi neki prostor, nazovimo ga wall jer lepse zvuci nego zid, gde bih mogla da "okacim" neke kratke poruke, prepiske, ideje. Ponekad dobijem neku fenomenalnu poruku, ili je posaljem (da, i ja imam takve momente inspiracije!), ili nesto procitam, sto bi mi bilo zaista zao da nestane- npr. da se ne daj boze izbrise iz telefona! Dodatno, imajuci u vidu da mi je jedan telefon pao u wc solju, jedan u onaj otvor ispred lifta, jedan iz ruke sa drugog sprata, mislim da zaista ne bilo zgoreg da sve to negde ipak zapisem u "etru", ili ti internetu, odnosno oblaku (?). I tako nastade nova rubrika: Chitchat

U medjuvremenu, zbog ove kise koje prosto tera na razmisljanje, sam imala jos hiljadu i jednu misao i plan, ali to je sve negde nestalo, da ne kazem izvetrelo... Mozda se vrati, a mozda i ne.

Chicks' chat

23.04.2014.
From KeVa (nakon sto je dobila print screen horoskopa dana): "cekaj, ne mogu da se setim, ti si ono bese rekla da neces nikako da se smiris sa doticnim i da to nema buducnosti?"
 RE to KeVa: "pa nema naravno da nema, samo prenosim sta horoskop kaze"

Dva dana nakon chicks' chat-a: ja u nezvanicnom its' complicated "statusu"

26.04.2014
To KeVa: "(...) dok se ti vratis ima toliko gluposti da napravim da ce se na kraju sve netirati i bice kao da se nista nije izdesavalo u tvom odsustvu"

I tako zaista i bi...