http://inspirishime.com/brojanje-ovaca/
Lepo je Tolstoj rekao "sve srecne porodice lice jedna na drugu, svaka nesrecna porodica, nesrecna je na svoj nacin", a kako je u ljubavi napokon malo mira i tisine, onda me inspirisu samo neke naporne price politicko-feministicke prirode, a kako nisam bas zamislila ovaj moj blog za tu svrhu, ostajem nema eto vec vise od mesec dana...
Elem, resila sam pre neki dan da se malo opustim, ne pravim planove, spiskove, excel tabele, itd. I naravno, ispade jos gore...
Ne znam...jel vama to podje za rukom kad odlucite?
Kako sam sebi rekla- opusti se, bre!- tako je krenuo haos u glavi.
Da li da renoviram stan, da li da iznajmljujem novi stan, da li da kupujem nov namestaj, da li da renoviram samo trpezariju, da li da menjam krevet, da li da kupim krevet ili da pravim krevet, itd pa ona mala dnevna da li pitanja. Da li, da li, da li, hiljadu da li, a svako da li ima svoju razgranatu strukturu koja ga prati. Za osobu koja voli preglednost- ovo je sve samo ne pregledno.
Sinoc kako nisam mogla da spavam, setila sam se cuvene tehnike brojanja ovaca. I za razliku od autorke gornjeg teksta, moj najveci problem kod brojanja ovaca je- razvoj dogadjaja.Da li ce naici vuk i pojesti ih?
Da li je tu negde pas da ih tera u pravom pravcu?
A sta ako neka odskakuce negde dalje?
I gde je taj pastir?
A mozda je pastirka?
Ili njihov sin?
Hmm cerka?
A ako je sin/cerka, da li bezbrizno hoda dok krajickom oka nadgleda ovce, ili je pun zebnje da nesto ne zezne?
I dok ja tako slozim tu pricu neophodnu za okvir brojanja ovaca, potpuno se razbudim i krenem da razmisljam o smislu zivota.
Postoji jos jedna varijanta- da zastanem kod prvog pitanja- zamisli vuka koji mi napravi masakar o mog skladno zamisljenog stada.
Da, nikad mi to nije polazilo za rukom...
Ali mozda ne bi bilo lose da se vratim par koraka unazad i dam vam malo intro u desavanja ovog leta.
U novembru prosle godine sam bila povukla 198462. crtu sa Nemcem. A onda su usledili neki besmisleni mailovi, poslednji trzaji neuspesnih a najpre nerealnih planova da bi se to sve zavrsilo pre jedno 2.5 meseca sa vec uveliko zakasnelim potpunim zavrsetkom. Dugo ocekivani momenat tog famoznog closure-a. Trebalo mi je bogami poprilicno... Jedno je reci cao, a nesto sasvim peto je to zaista i osecati.
U medjuvremenu, dok se sve to desavalo, kao sto i znate, pokusavala sam na razno razne nacine da se zainteresujem za nekoga, da pokrenem svoja osecanja, da napravim neku lepu bezbriznu pricu, nesto. Ali naravno, na silu se ne moze nista. I eto, pre nekih mesec ipo, na mala vrata, potpuno ne planirajuci, u moj zivot je ponovo usetao Amer... Da,da.. bas onaj o kojem nikad nisam htela nista posebno da pisem jer me je bio poprilicno razocarao, a pre toga omadjiao.
Kako god, ponekad vam je potrebno 6 godina da provedete sa nekim da biste shvatili sa kim ste, a ponekad je dovoljno i 6 dana. Ovaj put, doduse iz drugog puta, 6 dana je bilo sasvim dovoljno da shvatim da je ovo moja sledeca prica.
Kako ce se odvijati- pa, to ce samo vreme pokazati. Nadajmo se onako kako obecava.
I za sam kraj, rekla bih da sam uspela jednu neverovatnu stvar da uradim ovog meseca:
Procitala sam knjigu!
O da!
I to pravu knjigu, ne one tralala...
Michel Houellebecq- Soumission (Pokoravanje)- ostala sam bez teksta, a mozda kad sredim misli uspem nesto i da napisem.
U nadi za pravim naletom inspiracije, cao zdravo!
Нема коментара:
Постави коментар