понедељак, 12. јануар 2015.

Nije zlato sve sto sija

Posto mi je laptop poceo potpuno da trokira, a kad dodje inspiracija za pisanje- znate vec kako je to...morala sam da pisem sa mobilne aplikacije. I sad htedoh sve da zapocnem sa slikom svoje divne jelke, ali vraga!! Stalno je stavlja na kraj posta...tako da, bacite prvo pogled na sliku na dnu posta pa se brzo vratite gore :)

....

Dok sam zivela sa mojima uvek smo uzimali jelku sa busenom i posle je sadili u vikendici ili je cuvali na terasi do sledece godine. 

Kad sam se uselila u svoje malo carstvo nastavila sam tu tradiciju uz pomoc tadasnjeg dragog- dobro nam poznatog gos'n Nemca. Naravno kako su se uvek drugi bavili tim jelkama, nisam imala pojma da je ipak potrebno i o njima voditi racuna pa sam tokom narednih 4 novih godina uspela samo jednu da sacuvam i zasadim je u vikendici. Dve su se osusile, a jednu sam na svoju veliku sramotu zaboravila u zadnjem dvoristu zgrade- setila sam se da sam je tamo ostavila tek nakon leta kad sam slucajno bacila pogled na dvoriste... Elem,uprkos svim tim neuspesima, ostala sam dosledna odrzavanju svoje novogodisnje tradicije.
I onda je Nemac otisao...
a u moj zivot dosao Amer (cini mi se da sam ga tako prekrstila, iako nisam nesto mnogo pisala o njemu) koji nije delio moj novogodisnji entuzijazam. Prolazili su dani, Nova godina se blizila i ja na kraju nisam uzela jelku, niti okitila stan, ali uprkos svemu tome veoma sam osecala novogodisnji duh oko mene. Te godine sam sebi obecala da vise necu dozvoliti da mi trenutna veza, odnosno muskarac, diktira da li cu imati svoju jelku ili ne.

I tako...svasta se tu izdesavalo tokom ove 2014. godine. Amer zaboravljen, Nemac se vratio u punom sjaju, pa taj sjaj postepeno poceo da gubi da bi se potpuno izgubio, prodefilovali su i mnogi sporedni likovi, sa poslednjim u vidu glavnog lika Nore Roberts. Ali kako nije zlato sve sto sija, tako je i heroj N.R. bio kratkog daha(ispostavilo se da ipak ponekad; uprkos hiljadu poklapanja, i kvaliteta koje neka osoba moze da ima; neke veze prosto ne kliknu)... 

Nova godina se priblizila a mom novogodisnji spiritu ni traga ni glasa. Prosto sam se osetila kao glavni lik iz Charles Dickensovog Christmas Carrol. I da upravo ne bih bila takav anti novogodisnji entuzijasta- iliti mrgud- ja sam odlucila da se svim silama potrudim da docekam da entuzijazam dovucem do sebe. Pa sam tako kupila ne samo jelku sa busenom, vec i nove ukrase, deda mrazove za police, zvoncice, zvezdice, i gomilu drugih gluposti. Pare mislim da nema potrebe da spominjem...radi novogodisnjeg ambijenta sam zrtvovala ceo novogodisnji outfit koji sam htele sebe da pocastim,a i pokloni su bili poprilicno skromniji nego inace. Elem, ja sam svoju jelku uzela. Ostao je problem kako cu i sta cu njom sad kad su prosli svi praznici- ali valjda ce se ovih dana pojaviti neki dzentlmen da pripomogne- a ako ne ima da upregnem mladju bracu da i oni malo zasuku rukave.

Medjutim uprkos jelci, silno potrosenim parama, okicenom stanu, ove godine novogodisnjem duhu ni traga ni glasa... Zato sam ove godine obecala sebi da ne samo da mi muskarci i veze nece odredjivati da li cu imati jelku ili ne, nego da ni sebe necu siliti ukoliko nemam zelju za jelkom i ukrasima. Naravno ove moje odluke se mogu podici na malo vise nivo od jelke sa busenom, i recimo primeniti na hmmm, mozda, zadovoljstvo sobom? Srecom? Mirom? Osim ovoga, nisam napravila nikakve New year's resolutions, nemam posebne spiskove, niti ovogodisnje planove. U Novu godinu sam usla sama, pomalo ravnodosuna, generalno zadovoljna, ali i svesna da mi predstojeci period nece biti lagan zbog odredjenih porodicnih problema.
I posto sutra prelazim na novi posao-sto je lepo, a istovremeno su porodicni problemi u jeku- sto je iscrpljujuce, shvatam da sva ova velika desavanja prolazim sama. Tu su prijatelji da sve to olaksaju i proslave sta treba, ali sustinski sam sama. I ne mogu da se ne prisetim da kad sam prosle godine (2013.), prolazila kroz takodje teske situacije, bila veoma uzrujana sto nemam Nemca, ili nekog drugog, pored sebe. Secam se da sam tad pronalazila utehu u razmeni dugih mailova sa Nemcem. Secam se osecaja samoce i uzasne potrebe za osloncem.

Danas, kad se odredjeni temelji ljuljaju, kad se upustam u nove poslovne poduhvate, ne osecam nedostatak Nemca, ili nekog drugog, vec mali ponos i zadovoljstvo sto sam sama i spremna da se sama izborim sa svim, uz podrsku meni najblizih ljudi.

Pisala bih ja sad jos mnogo toga, aliii sutra (iliti vec danas) je novi radni dan, nov u svakom smislu :)