Dinastija

Puna sam utisaka, misli i nenapisanih reci, da sad kad bi htela da sve to zapisem- ne ide. Ali nema veze. Ne moze uvek sve da ide. Zivot je ustvari jedan veliki ljubavni roman. Hmmm, sigurna sam da je ovo vec neko nekad rekao, ali nema veze. 

Kad sam procitala nemilu poruku, odlucila sam da se prosetam gradom, sredim misli i onda vidim sta cu i kako cu. Do sad sam bila u svakakvim raspolozenjima, ali nikad nisam bila drama queen. Tako da zamisao da se spakujem put Beograda je odmah odstranjena. Mada, iako nisam drama queen, ponekad nije lose zamisliti kako bi to izgledalo. Ako ista drugo, onda bar zarad dobre price :) Valjda zbog toga i postoji razlika izmedju filmova, knjiga i stvarnog zivota... Kako god, ostale su mi opcije da se pravim luda, da pricam taj dan ili da ostavim za poslednji dan pred povratak za bg. Iako sam po prirodi veliki planer, odlucila sam da ostavim sve za trenutak kad se budem osecala da sam spreman da, kako kazu, ukrstim koplja. Doduse, to kazu valjda za ratne pohode, a ne razresavanje ljubavnih odnosa, ali ja nekako i tu vidim paralelu. Pojma nemam kako. 

I tako sam prekjuce i juce provela setajuci i u ludoom shoppingu. Ludom, ali kvalitetnom. Moram reci da posto sam poznata po stedljivosti....hmmm, ustvari ne stedljivosti, nego onom tripu da moram da kupim najjeftinije a najkvalitetnije, i onda vodeci se mogucnoscu da cu ipak negde naci bolji deal, zavrsim na cedilu. Tako sam, recimo, proslog meseca dok sam bila na poslovnom putu u Briselu, odustala od gomile povoljnih stvari, jer sam se vodila mislju da cu ih kupiti u Berlinu kad budu jos vece rasprodaje. I, naravno, corak! Dodjem u Berlin, kad ono skoro sve sto sam videla- neeema, nitz! Ta mogucnost da cu potrositi vise nego sto treba na neku stvar sigurno ima veze sa genetikom koju je dovela moja jevrejska prababa. Druga hercegovka, pa vi sad vidite tu mesavinu. 

Da se vratim na pricu. Imala sam momenat pravog uzivanja. Na osuncanom malom trgu, uz kafu, moj novi gadget, korpicu sa malinama i neocekivanog gosta:

Divno, zar ne? Svakako planiram jedan post o Berlinu, a mozda i o Briselu...ali za to mora da nadodje prava inspiracija, da ne bi bio smor najgori.

A u medjuvremenu sam razmisljala. Nakon sto sam se isetala, umorila, i primirila, pocela sam da razmisljam o celokupnoj situaciji. Da li ja za sebe mogu da kazem da sam potpuno zadovoljna u ovoj vezi? Da li bih mogla bez ikakve sumnje da kazem- da, to je to? Hmmm, pa i ne bas... Kako onda mogu njega da krivim sto ima sumnje? Ok, ostaviti tako na sred sobe, je druga prica...ali opet totalno on. Ja bih sakrila verovatno i od mene i od njega, ali on nema preterani osecaj. Sto i nije tako lose, jer, s obzirom da sam svakako planirala da razgovaramo na nasu temu, a nisam bila sigurna kako da zapocnem- eto resenja, ponudjenog na tacni. Sta je ono sto mene sprecava da kazem- da, to je to? Pa, najosnovije- taj osecaj da smo kao brat i sestra. Sto je, da se razumemo, divno. Mozemo svaki dan da provodimo zajedno,a da se ne smucimo jedan drugome. Nije to mala stvar. Ali, gde je ona romanticna ljubav? Gde je Nora Roberts u svemu tome? (Ah,da- trenutno na svom gadget-u citam Noru, ahhh kakvo dodatno uzivanje). Gde je ono da me gleda kao zenstvenu osobu koju jedva ceka da odvuce u krevet kad dodje kuci? Pa i ja njega uostalom? S druge strane, sve to je postojalo na pocetku. A sad se malo izgubilo. Proslo je pet godina. Covece. Pet godina. Da li u svakoj vezi, braku, dodje do momenta kad vise nemas taj osecaj pocetne strasti? Verujem da da. I ako je to tako, zar onda nije bit svega upravo pronaci nekoga ko ce ti na kraju biti prijatelj u zivotu. Ali tako ne pise u happily ever after knjigama!! Niti u filmovima!! 

Uprkos mom planu da sve ostavim za poslednji dan, tema se nekako prirodno sama nametnula sinoc. Lagano smo krenuli da razgovaramo i objasnili jedno drugom sve sta nas muci (boze, ova recenica zvuci kao iz nekog prirucnika- razgovorom do mira u kuci ;) ) A muci nas ista stvar. Stoga, zakljucak svega je, posto ni meni ni njemu ne odgovara da se sutra bacimo u zajednickizivotiostalo vode, iz doduse razlicitih razloga (a u srzi mozda istih?), dacemo nam jos nekoliko meseci do godinu dana da vidimo kako nam ide cela ova nasa prica. Sto kazu babe, kakva je takva je- ali nasa je.