уторак, 25. март 2014.

Svuda podji, svojoj kuci dodji

Napokon u avionu, na letu nazad ka Beogradu... Da mi je neko pricao da cu ovoliko biti srecna sto se napokon vracam kuci ne bih mu verovala. Nikad nisam bila taj tip sto se raduje povratku. Koliko god da negde ostanem. Ovaj put sam bila tri dana. Tri ipo, tacnije. A delovalo je kao vecnost. Toliko da ne mogu da docekam sutrasnji dan da bih pisala vec moram u toku leta.

Inace, sa interneta sam skinula applikaciju bloggera na telefon- na svakom mestu u svakom trenutku. Cak i na vise hiljada metara iznad zemlje, u vazduhu, u letu.


Zbog cega osecam ovoliko olaksanja vezano za povratak kuci? Zato sto sam poslednja cetiri dana provela sa covekom pijavicom. Zbog grize savesti jer ga dozivljavam kao pijavicu. Zbog grize savesti jer vidim da mu dajem laznu nadu uprkos tome sto pokusavam da mu stavim doznanja kako stoje stvari. Ali da krenemo od samog pocetka.

Pre jedno dve nedelje sam dobila poziv koji se ne odbija- poziv da posetin prestonicu Danske od prijatelja, nekadasnjeg decka. Kratka a opet intenzivna veza koja se desavala tokom mojih studija u Solunu. Imajuci u vidu da sam single, mogu da uzmem slobodan dan i da je sve delovalo veoma bezazleno, vrlo sam rado prihvatila poziv za posetu i kratku avanturu koja bi odgodila osecaj zasicenosti prekomernih izlazaka, koji sam predosetila da ce polako doci, pa makar i na par dana. Vrlo brzo sam uzela povratnu kartu, od petka do ponedeljka uvece, slobodan dan na poslu i spakovala se u svoje malo koferce.

Vec par dana pred odlazak sam osetila da mozda bas i nismo na istim talasnim duzinama, s obzirom da je poceo da mi pise svaki dan po ceo dan. Sa danasnjom tehnologijom vise niko nema mere ni u cemu, pa ni u ovome. Ziveo whatzup? Kako god, predosetila sam da ce mozda doci do razlicitih ocekivanja, ali, kao po obicaju, odlucila sam da se prepustim, a o potencijalnom problemu razmislim kad on dodje. Odnosno, da gurnem stvari pod tepih do daljnjeg.

Cim sam ga videla na aerodromu shvatila sam da je moj predosecaj bio upotpunosti na mestu.
On je nekim cudom uspeo da razvije osecanja prema meni. Naravno, cim sam osetila da postoji mogucnost da se tako nesto desilo, moja hladnoca je izbila u punom naletu snage. Postala sam krajnje odbojna. Moja odbojnost je pocela jos vise da ga privlaci. Odnosno da ga privuce da pokusa da me odledi. Naravno, to je dovelo da se moja hladnoca jos vise poveca. Do krajnjih granica. Pokusala sam da mu objasnim da ja ne zelim da budem u vezi. Ali nisam uspela tako jasno da kazem. Kao i uvek... okolo, izokola, ko kisa oko Kragujevca, sa samo pola uspeha. Ne secam se da sam ikada bila ovoliko hladna prema nekome.
Ta nasa situacija koja se pogrsavala iz dana u dan, da ne kazem iz sata u sat, je i dovela do toga da sam osetila neverovatno olaksanje kad sam krenula ka kontroli i mahnula mu pred put. Imala sam osecaj da sam u okovima.

Znate kad kazu ono da je neko previse dobar. E, ovo je bio pravi primer. Samo da mi u potpunosti ugodi, da mi kojim slucajem nista ne zafali, da sebe potpuno unizi samo da bi meni bilo dobro. Nisam ni slutila koliko je to naporno. Kao da vam se neko prilepi u potpunosti. Ja to ne mogu.

No medjutim, sve ovo me je podsetilo na jednu drugu situaciju. Podestilo me je na mene. Mozda me je zato toliko i nerviralo? Jer sam videla sebe u vezi sa Amerom. Tek sad sam shvatila do koje mere sam se izgubila u vezi sa njim. Moje svako ja je bilo nestalo. Ok, nisam bila do te mere u "prilepak" elementu, ali sam se u potpunosti prilagodila njegovim zeljama, zaboravila na svoje, i bila spremna da uradim sve za jedan njegov osmeh, i jos gore- za jedan poljubac, dodir, zagrljaj. Mozda moj grk nije bio kao ja, ali sam ja definitivno bila Amer. To je bar zasigurno.

I uprkos cinjenici da sam se vratila puna utisaka, o cemu cu posebno pisati, najveci utisak je upravo ova spoznaja.

Posted via Blogaway