понедељак, 03. март 2014.

Cekam da docekam

Ne znam kako vi, ali ja, obrni okreni, uvek nesto cekam. Kao mala sam cekala da porastem, da mi se samo kaze, pa je onda dosao i taj dugo ocekivani pubertet u kom sam cekala sve i svasta. Nekad duze nekad krace, ali sam uvek nesto cekala. Kad krene zabavljanje, opet cekas- da li ce zvati, da li nece, da li ti da zoves, da li da nezoves, i tako sve u krug. Pa sam cekala na posao. I sad opet cekam...
Kako kazu- ko ceka doceka.

Medjutim, problem je sto smo postali toliko instant drustvo da vise retko ko ima dovoljno strpljenja da doceka, vec bismo svi hteli sve odmah. Taj princip ko ceka doceka kao da je malo pao u zaborav. A kao da nismo svesni da upravo tokom tog perioda cekanja dozivljavamo veoma vredne i lepe trenutke, one male, sitne, koji se ne zaboravljaju.
Ja prva sam postala veoma nestrpljiva, sve bih odmah.
Ta fama zurbe, uzubranosti, pogotovo uzurbanosti u velikim svetskim gradovima, o kojoj se stalno prica, se polako seli i kod nas. Doduse, predpostavljam da smo mi tamo gde su oni bili pre najmanje 15 godine, ali dobro, ipak se oseca blagi povetarac. A zapravo mi je sami pravimo. Od silnih obaveza i duznosti koje imamo, nema vise vremena za cekanje. Ustvari, vreme je postalo najverdniji resurs. Ko je jos lud da trosi vreme na neko cekanje?? Vise se ne ceka ni da provri voda- sad imamo kettle, ili mikrotalasnu.
A mozda je upravo to cekanje da docekamo sva car svega.

Kako god, dosta razmisljanja. Moram da vam prenesem par inserata iz moje svakodnevnice- tokom nedavne setnje sa gospodjom Bakom dobila sam kratko predavanje o nacinu danasnjeg zivota i najnovijim domacim i svetskim trendovima.
Inace gospodja Baka je penzionisana profesorka, vise bi mogla da se okarakterise kao stroga baka koja je poducavala, osim studenata, svoje unuke, a i decu sire i uze rodbine. Baka je Beogradjanka, i veoma drzi do sebe. Do nekih veoma cudnih granica. Primera radi, Baka nikad ne nosi mobilni sa sobom kad izadje iz kuce- jer sta ce reci svet ako joj zazvoni na pijaci?! Hmmm...da...mobilni ustvari i sluzi iskljucivo da bi se unuka pitala da li dolazi na rucak, nikako ne da bi se proverilo gde se bakuta nalazi kad nije kod kuce... "Boze, unuko, pa gde bih pa bila?" Baka odbija da sedi u prevozu- jer to je za one matore, i trudnice.
Ali je zato bakuta upoznata sa najnovijim trendovima danasnjice. Ekspert je za to koja se muzika pusta po klubovima, kako se ovih dana izlazi. Kako se samo dileri okupljaju po kaficima- jer ko od danasnjeg sveta ima para za kafic? Kako kad god se izlazi devojke i momci sede odvojeno, niko ni sa kim ne komunicira, i najveci hit- kako se po klubovima po Beogradu pusta jazz muzika... Odakle li je to izvukla, verovatno ni sama ne zna... Eh kad bi znala, kako ustvari stoje stvari... Mada, ruku na srce, kad joj kazem da nisu svi sto sede po kaficima dileri, i da se po kaficima u sred bela dana ipak ne diluje, sledi pitanje, na koje ja zaista nemam odgovor: "A odakle molim te tom mladom svetu novac da trosi tako na te kafane (jer sve je kafana- kafic, restoran, pa i kafana) a i vreme da sede tokom dana?" U nemogucnosti odgovora, uvek popustim... A o komunikaciji ne bih ni da zapocinjem razgovor- zamislite da pocnem da joj objasnjvam o pojavi "druzenja", "flertovanja", "dating-a", itd. Gospodja Baka bi se slognula, pu pu pu, daleko bilo...

I dok zagledana kroz prozor cekam da provri voda- shvatam da je napolju bas lep i suncan dan.