среда, 30. април 2014.

Konfuzijo, dobar dan!

Vec danima pokusavam da stavim koju rec na papir. Odnosno, koju rec na tastaturu, iliti ekran. I nikako ne uspevam. Opet ne mogu da sredim misli, a onda pomislim, a sto bi ih pa sredjivala? Zasto se stalno opterecujemo planiranjem i organizacijom svog i tudjeg zivota. Zaista bih volela da mogu da se samo prepustim trenutku i dopustim da se stvari same od sebe odvijaju, ili mozda razvijaju. Ali stvar je u tome da, da bi se stvari odvijale, odnosno razvijale, moramo da ih (ne) zelimo. A da bi ih (ne) zeleli, moramo da znamo sta (ne) zelimo. I tako dodjoh odakle podjoh.

Zato je mozda vreme da sebi priznam: ja sam jedan veliki planer. Htela ne htela, ne mogu da funkcionisem bez plana. A plan se moze praviti kad znamo sta zelimo. Ili mozda ne?

Oh konfuzijo- dobro dosla, dugo te nije bilo!

U nekom od blogova rekoh, tj napisah, kako su stvari mnogo jednostavne u ovim lepim, slatkim, a bogami i gorkim, partnerskoljubavnimisveobuhvatnim, a ustvari bezvremenskim, odnosima. ...rekoh pa porekoh.

I bi, i ne bi. Hocu, pa necu. Znam, pa ne znam. I tako u krug.

I tako, posto ni sama ne znam sta bi htela, odnosno sta ne bi htela, pokrenuh ljubav starih dana. Jedino opravdanje koje imam (ako mi je takvo uopste potrebno) jeste sto je na nagovor gospodina Nemca. Ok. Ni to bas nije upotpunosti tacno. Hocu reci, nije morao mnogo da se trudi. Ako se uopste trudio.
Uostalom nije ni bitno ko se jeste a ko nije trudio, bitno je da sam eto ne znajuci sta mi je ciniti, i u zelji da, eto, prepustim stvarima da se razvijaju kako se vec budu razvijale, ja sam opet (ili mozda tek sad zapravo) usla u vezu na daljina. Usla, nastavila, zapocela, prihvatila. Choose it yourself. Ili mozda myself?

Zaista bi htela da "prodam"neku cool mudrost, ali i za to treba imati ako ista drugo, onda barem malo inspiracije. Ili znati sta se zeli. Tako da i od toga slabe vajde danas.

Ali zaista, ovi musko-zenski odnosi se znacajno komplikuju kako ide vreme. S obzirom da smo sve u medjuvremenu postale jake, samostalne, samosvesne i najbitnije samozadovoljne, trazimo nekoga da nam parira. Ne kazem da je to nemoguce naci, ali poprilicno tesko. Lepo nam je kad smo same, lepo nam je da mozemo slobodno da izlazimo, flertujemo s kim hocemo, datujemo s kim hocemo. Sloboda je jedna lepa stvar. I kako vreme ide, postaje nam previse dobro sto smo sami. Osecamo se lepse kad smo sami nego kad smo sa nekim. Ok, postoji to da jos uvek nije nasiao taj neko sa kojim ce nam biti lepse skupa nego kad smo sami. Slazem se. Ali vremenom postaje umece prepoznati takvu osobu. Pogotovo ako ste rasle uz diznijeve crtace, bajke za decu, romanticne predstave o princu na belom konju i onom cuvenom they lived happily everafter. I ne kazem da treba pristati na nesto manje od toga. A opet... Pre sam znala da mogu, znala sam koje kompromise mogu da napravim. Znala sam dosta toga. U medjuvremenu, tokom ovog mog procesa samootkirvanja, izgubila sam to saznanje. Osladila mi se sloboda. Postala sam racionlanija nego ikad.

I stvarno ne zelim da pisem o tome. Mislim, ima tri ziliona tekstova o istoj temi. Pocinju da nam ispiraju mozak sa tim kako je danas komplikovano upoznati kvalitetnu osobu i imati vezu. Ne, necu da budem deo toga. Ima da zagovaram suprotno, ma koliko god se pokazalo da nisam upravu.

Ustvari, mozda samo treba razloziti stvari. Od komplikovanog svesti na jednostavno i resenje svakog problema ce se pokazati. Postoji cak i rec za to- pojednostaviti stvari! Eto, sasvim jednostavno.

S tim sto to jednostavno u teoriji postaje komplikovano u praksi. Nema veze.

Zivela jednostavnost!

Zivela konfuzija!