уторак, 25. фебруар 2014.

Besmisao

Ne razumem. Zaista, evo pokusavam vec par sati da shvatim sta je pisac hteo da kaze i ne razumem.

Za pocetak, ajde da se svi zapitamo sta je ono sto bismo hteli da imamo, sta je ono za cim sanjamo, sta je ono sto zaista imamo i na kraju da dodjemo do onoga sta je od svega toga realno da imamo?

Mislim, stvari su, ako pitate mene, mnogo jednostavne.

Ako zelis podrsku, razumevanje, brigu, negu, nekoga ko ce uvek da bude tu za tebe- i kad ti je dosadno, i kad ti se izlazi, i kad ti se sedi kod kuce i gleda triler, komedija, sta god, ako zelis da uvek imas drustvo kad jedes, i kad kupujes, i zelis da imas prijatelja, i na kraju krajeva zelis da volis i budes voljen(a)=> onda ti treba veza. Decko, devojka. Ozbiljna veza. A da bi to imao treba nekih stvari da se odreknes. Ne mozes da non stop felrtujes, da radis u svakom trenutku ono sto ti se radi, da putujes sam(a) koje kuda, da izlazis stalno sa drustvom, i da ostavljas nekoga u nadi da ce te taj cekati. Koliko dajes toliko i dobijas.

S druge strane volis svoju slobodu, nemas potrebu za podrskom, i sasvim ti je fino kad si sam(a) kod kuce. Nemas problem da jedes sam sa sobom, da gledas tv, places uz drame, izlazis sa drugaricama i drugovima, prosto ne treba ti nista posebno. Super si sama sa sobom. Ili sam sa sobom. => ne treba ti veza. Treba ti neko za seanse druzenja. Treba da izlazis, flertujes, i na taj nacin uzivas u svojoj slobodi. A da bi to imao, imala, opet treba nekih stvari da odreknes. Taj neko nece uvek biti tu kad ti je potreban, taj neko nece ici sa tobom kroz knez i drzati za ruku, taj neko nece svako vece leci pored tebe i zagrliti te, taj neko te mozda nece ni zagrliti na nacin na koji ti je potreban, nece biti njegov/njen zadatak da ti pruzi pordsku kad ti treba, nece ni razmisljati o tome da li ti nesto treba i sta je to. Ali ces imati svoju slobodu. Koliko dajes toliko i dobijas.

Kako bih vam rekla, sve ima svoje. Cost-benefit. Ili kao sto znamo: There ain't no such thing as a free lunch. Sorry, ali tako je. Sve ima svoju cenu.

Najlepse bi bilo da imamo uvek nekoga ko nas bezgranicno voli, a mi da radimo kako nam u trenutku odgovara znajuci da ce ta osoba uvek biti tu. Tu je ono gde se granicni nerealan svet sa realnim. Imati takvu osobu je nerealno. Ili dza ili bu- to je realnost. Ne mogu i jare i pare. To barem nikad nije moglo.

Ali sve je uzasno jednsotavno. To samo mi, pogotovo mi devojke, imamo tendenciju da zakomplikujemo stvari do bezgranicnih razmera.

Mi devojke, i Nemac.

Zaista, ali zaista, se iz petih zila trudim da razumem. Prvenstveno zarad sebe. Ali ne uspevam. Kako je moguce da je toliko kontradiktoran?! I bezobrazan. I toliko samoziv. Njegova osecanja prema meni su bezvremenska. Tako kaze. Odnosno pise. Ja to ovako interpretiram: "Znas moja osecanja prema tebi su bezvremenska, ali posto se eto plasim vezivanja (sta god to u njihovoj dimenziji zivota znacilo) ja ipak ne bih da budemo zajedno, ali sam dovoljno sebican da ti stalno stavljam do znanja da ti u stvari jesi zena mog zivota, ali eto..." Ja zaista nisam od kamena, u ovakvim slucajevima bih volela da jesam. Ali nisam. Kad mi osoba za koju sam smatrala da je moje drugo ja, napise da su mu osecanja prema meni bezvremenska, ne mogu da sama sa sobom izigravam kraljicu hladnoce.

Totalno besmisleno. Ustvari i ovaj post je potpuno besmislen. Prvo sam ga nazvala speechless, ali nazgacu ga besmisao, bolje mu pristaje.